Velika masa je čekala autobus, kiša je padala, ljudi su počeli da pršte od emocija…

.
Imao sam nepunih 5 godina, bio je to rat, 1992. Jednog dana stvori se panika i rekoše mi da se tata neće više vratiti. Naime jedna granata je pala među njih 110, neki su pobjegli, neki zarobljeni, a za njega su rekli da nije živ, da je nestao. Nisam znao šta to tačno znači, ali sam ga sanjao svake noći, doalzi, prilazi mi, klekne da me zagrli, a onda ga neko pozove i on ode, a ja se probudim sav u suzama. Svaki dan sam pitao a ko će da vozi tatin auto pošto njega više nema, izluđivao sam ih sličnim pitanjima. Svaku noć je dolazio u snove, i odlazio bez zagrljaja, niko mi nije vjerovao kad sam govorio da je živ.

Onda je stiglo pismo od njega, naveo je da je imao metak u stomaku i geler u grudima i da je zarobljen. Nakon 72 dana je uspješno izvrešna razmjena. Velika masa je čekala autobus, kiša je padala, ljudi su počeli da pršte od emocija, odjednom se pojavio mršav čovjek, moj otac, i tada sam dobio ono što me činilo kompletnim djetetom,”neobičan zagrljaj”.